Бајка о Црвенкапи приповеда, да је мала девојчица која је живела у кућици на ивици шуме, дуговала своје име црвеној пелерини с капуљачом, коју је сашила њена бака, код које је често одлазила у посету. Једнога дана, мајка јој рече да пође код болесне баке, али да не иде кроз шуму. Mеђутим, Црвенкапа није послушала мајку, већ је кренула кроз шуму да бере цвеће. На путу је срела вука коме је рекла да иде код болесне баке, али вук оде пречицом и прогута баку.
Када је Црвенкапа стигла код баке вук прогута и девојчицу. На њихову срећу, наиђе изјутра ловац који распори вука ножем, те бака и Црвенкапа искоче живе и здраве из стомака вука, а ловац онда напуни стомак вука камењем. Када се вук пробудио, пошао је да пије воде, али како се нагнуо, тако га је повукла тежина камења и он потоне у реку.
Бајка о Црвенкапи и вуку, по својој митској симболици има за потку сликовит астрономски опис смене оличеног Дана и Ноћи у ротацији Земље! Кључ за решење ове митске симболике у основним небеским кретањима, представља дефиниција дана у народном предању. Дан у народу није време од рађања до смираја сунца (обданица), већ се рачуна од смираја до смираја због лунације месеца, и има 24 сата, па је зато у народној песми вече старије од јутра. Отуда, народ о сутону никада неће рећи из магијских разлога, како је Сунце „зашло“: Зашло па не изашло. Народ увек каже: Смирило се Сунце, а за оно које се изјутра рађа држи да није исто као оно на смирају, већ неко друго.
Рођење и дечије доба се у миту пореди са зором и јутром, зрело доба са зенитом, а старост са смирајем Сунца. Симболизам (мале) девојчице, односно бакине унуке је посредан, па није видљив на први поглед. Њега крије двојни симболизам сутона, који у народу није само крај свакога дана, већ и најава новог (следећег) јутра. Сутон је у бајци о Црвенкапи представљен митском двојношћу оличења „старе“ Светлости на крају дана у лику „баке“, и „новорођене“ (сутрашње) у лику њене „унуке“. Ова двојност песничке слике за смирај дана у ротацији земље, представља пасиван принцип светлости, а пореди се са Ђурђем и Јарилом, активним принципима старог и младог Огња године у револуцији.
Атрибут бакине унуке је „црвена капа“ неба, у песничкој слици ужарене „полулопте“ Сунца при положају смираја вечерњег Сунца, када је једна његова половина на небу, а друга већ испод хоризонта. Уз њу пристаје црвена пелерина светлости Сунца на смирају, с магијским моћима, истим оним, које има ноћна змајева кошуља. Сунце у миту нема родитеље, или има само остарелу „мајку“. Како је бакина унука оличење Светлости новога (сутрашњег) дана, она зато живи на ивици „шуме“, која је у миту симбол ноћи и Нава или доњег света.
Отуда, у „цвећу“ које бере Црвенкапа оличене су мртве душе, јер, цветање биљака је поређење за светлост на небу, па је цветање биљака први знак буђења природе из зимског сна, који стоји у вези годишње обнове природе о пролећној равнодневици. Одлазак Црвенкапе кроз „шуму“ (ноћ) до баке, јесте литерарно поређење за неуморно Сунце божије које је увек на путу, а пребива у тами ноћи.
Бака симболише Светлост сутона на западу хоризонта, а смирај „онемоћалог“ Сунца је само песнички израз за бакину старачку “болест”, у сликовитом опису ротације земље или смене дана и ноћи. „Онемоћало“ Сунце на крају дана, митолошки је упоредно „рођењу Сунца“ у револуцији, које се исто тако „нејако“ јавља у лику епског „болан Дојчина“, који је у народном календару име за месец јануар, када зимско Сунце тек почиње да се „доји“ новом светлошћу.
Баку и њену унуку „гута“ вук, истородан ариј. врика, вук, врколак, митско оличење Ноћи, нарочито зимске краткодневице, која „гута“ светлост дана баш као што Вук у бајци прождире баку а затим унуку. Јутром, ловац пара „вука“ с ножем. То је „духовни“ нож са „сечивом“ од две оштрице, од којих једна припада зори, која „пара“ таму ноћи доносећи светлост новога дана. Ловац је реч од ариј. √ лаб’, следити, ухватити и симбол је космичке законитости.
Када је распорио вука ловац је његову утробу напунио каменом, који је поређење за небо. Како је у народном предању небески свод од камена (< ашма, (акма), кам, камен), а налази се у небеским водама (Океан), вук иде на појило. Вода граничи поље сила и вук на крају пада у реку, а то је митска небеска рајска река у сазвежђу Рак, која дели Јав од Нава, односно овај од „оног“ или доњег света.
Колико је митска симболика једноставна, толико је далеко од савременог човека, који све више губи везу са природом. Овај губитак је већ одавно алармантан, јер, на земљи је у току неколико протеклих векова већ поремећен ред, који иде правцем од природе ка човеку. Зато Р. Одавић упозорава: Мењати блага природе за она што човек измишља, значи призивање зла.
Слободан М. Филиповић
Објашњење митолошких појмова:
мала девојчица, оличење почетка дана.
шума, симбол Нава или доњег света.
црвена пелерина с капуљачом, прекривач од светлости Сунца, као што је то „аздија“ (Јав), или „змајева кошуља“ митско поређење за тмину ноћи (Нав). У србском језику, глагол „облачити“ је изведен по облаку, који се повезује с небом. Што се тиче капе, она је митска замена за човека, па се у њу криво куне!
бака, оличење краја дана. Отуда, због старости је повезана с придевком „болесна“.
мајка, Сунце у миту нема родитеље, јер Огањ се рађа сам од себе. Или, има само стару мајку.
Црвенкапа, оличење почетка дана, који у народу почиње навече због месечевих мена. Отуда, вече је у народној песми старије од јутра!
цвеће, митолошки се цветање пореди с буђењем природе у пролеће. Оно пресликава небеску светлост на земљи. Отуда, празник Цвети, пролећних првенаца. Зато се од Цвети до Духова (Пресвета) цвеће не бере, јер се сматра сеновитим, пошто у њему пребивају душе умрлих предака.
ловац, митско поређење за закон космичког реда.
нож, урочник. Носи се уза се. Ставља детету у колевку или под јастук.
камен, митско поређење за небо. Народ сматра, да је камени престо Божји. Небески свод је такође од камена. Отуда, подижу се камени надгробни споменици, јер душа као ћерка неба се везује за камен.
вода, граничи поље сила у миту.
река, граница светова, као и вода.
